У тишини бетона и костију
гдје ни птице не пјевају.
Гледао сам дрво које памти,
и сјенке које ћуте дуже од вјечности.
Све ријечи су ми отпале са усана
као лишће у јесен
пред вјетром што зна истину.
Нијесам хтио да пишем,
нијесам смио.
Пјесма би била издаја
оних који су умирали без гласа,
међу зидинама које су гутале без спаса.
Свака ријеч је застала у грлу
као да је знала,
ово што се не смије дотакнути језиком.
Хтио сам само да ћутим,
да станем на траву
и пожелим из дубине душе,
да се никад не понови више.
Нема коментара:
Постави коментар