Опет су ми се путеви умрсилиНека тиха туга роси очи
А ја бих само сунчано јутро
И твој поглед у душу да ми крочи.
Пруће се неко
између нас умеће
Савијају нас и одвлаче
Жиласте гране
Чисто и невино би само
Срце у твом наручју да осване
Јер ми смо, драги, са космичких стаза
Спуштени у камењар гуштера
Несвикли довека
На беду пустих снова
И празнину јаве отужне
Јер - ништа ми не тражимо друго
Сем да потоци душе
Нађу своје ушће
Кроз дрхтаве брезе још трепере звезде
Прислони дланове, одагнај ми језе
О воли ме, воли
Сакриј ме у загрљај
Погледај у небо
Чекају нас чезе
Узнеси ме да свака бољка ишчезне.
Нема коментара:
Постави коментар