Не пишем ти више,
не зато што немам шта —
него зато што свака реч на крају дође до истог места:
до тебе
Онај манастир и даље стоји исти,
само ја више нисам.
Тог дана, док су звона разбијала тишину,
схватила сам колико може да боли
кад двоје људи верују различито,
а осећају исто.
Гледала сам те док ћутиш,
и први пут нисам знала
да ли си ближи мени
или нечему што ја не могу да додирнем.
Од тада, носим те као питање
на које нико не одговара.
Недостајеш ми у стварима које не могу да објасним —
у мирису воска,
у тишини која дође пре молитве,
у погледу који тражи неког
ко више не стоји поред мене.
Чежња ме не пита да ли сме,
она само дође —
у погрешно време,
на правом месту,
увек са твојим именом које изговарам.
Љубав...
није нас спасила.
Али није ни нестала.
Остала је између нас
као нешто што нисмо умели да премостимо,
али ни да заборавимо.
И ако ме икад опет сретнеш,
можда нећу ништа рећи.
Али знај —
још увек постоји део мене
који би, упркос свему,
изабрао тебе.
Е то је истински ЉУБАВ.., ОД ИСКОНА ! БРАВО !!!
ОдговориИзбриши