с ума, с друма, чежња лута,
и у чежњи плута слика њена,
затвара очи, опчињена...
Храст се шири, а пчелице лете,
она наивну постељу плете,
омађијана раменима,
топлим воли соковима.
Лутам и слутим где је силуета
њена, и у очима нежност целог света;
брачник, ја сам браник, спремам прсте,
и мишиће предајем, нека гребе чврсте.
Ноћ се спушта до бутина пуних,
ноћ се крије где ти усне круних;
тек пред зору бићеш излечена,
омамљена, спокојна, вољена.
Нема коментара:
Постави коментар