из светлости дана —
ни ветар није смео да дише
корак ти је био кô оштрица ножа
а у очима се преливала зора.
Пришао сам ти
као човек који први види чудеса
с рукама што дрхте
од жеље да додирну истину.
У твом даху чуо сам
тишину у којој се рађа мелодија сна
твој мирис је отворио дан
моје усне су нашле дом.
Дрхтаји, уздаси и близина —
жар су што расте у нама,
жар који није пламен,
него живот што гори без пепела.
У теби сам осетио стихове
који се никад оловком не пишу,
а ти си у мени нашла свој мир.
Наш сусрет није био грех —
него свето преплитање
душе и тела,
као кад човек помисли на Небо.
Нема коментара:
Постави коментар