Помислиш, готово да одахнеш,
Да је много тога прошло,
Да је дан однео са собом
И оно што си упорно крио.
Међутим, постеља никад хладнија,
Као дебло леда што плута ивицама севера,
Без корена, без обале.
Тело лежи, а не пристаје.
Ноћ као нож – одсјајем оштрине изваљана,
Не сече нагло,
Већ споро,
Да стигнеш да схватиш
Шта тачно губиш.
Мислиш духоклонуће је својеврсна лудорија,
Мислиш није то део тебе,
Не више,
Не одавно,
Не сада када знаш боље.
Али црево што трепти,
Тај мали унутрашњи страх,
Без језика и разлога,
Увек те ода.
Верујеш да ти је боље,
Да никада ниси изгледао срећније,
Да си коначно научио
Како се стоји усправно
Док изнутра роваре неке кривудаве реке.
Говориш, верујеш, глумиш,
Смирено, не претерујеш,
Чак и себи звучиш уверљиво
Кад изговараш
Речи које ништа не значе
И ништа не траже.
Кажеш како је чаробна ова ноћ,
Како тама тихо шушти,
Као да би радо негде кренуо
Као да има куда да се иде
Кад светло оде.
Кажеш преболео си,
Кажеш како ти је само добро,
Кажеш – ништа ме више не боли,
Ништа важно.
Једино још себе
Умеш да слажеш,
И то тако тихо
Да лаж личи на мир.
Нема коментара:
Постави коментар