Носим у руци ријечпребацујем је с длана на длан
у часовима сјетним
гори огњевима свим
пламена кугла моје душе
можеш ли да бар осјетиш?
Откако знам за себе
хтјела бих да из те једне ријечи
стотину нових
све љепших потекне
али не иде
Штагод живим
увијек ми се враћа празнина
и ја и даље испред себе
пружам руке
жељне милине
Тражећи годинама
нагињем се над извор
воду да пијем
воду прољевам
и пут настављам
Осјећам се мање важна
од црне тачкице
на папиру
И кад год погледам ријеч лежи
на отворен длан положена
чека и свјетлуца моја ријеч
ријеч суштине овог бића
али не знам да је отворим
и не знам да је поклоним
Нема коментара:
Постави коментар