вириш кроз прсте да сакријеш слике
којих са стидиш уместо других,
Када до ува не пусташ речи,
јер у њима нема смисла ни дражи,
ни благог гласа да с миром збори,
Када загризеш језику месо,
прежвакаш мисао што је хтела ван,
па нит пљунеш, нит опсујеш,
него у себи вриснеш наглас,
Када навикнут на туђи смрад,
мемљив мирис улица града
замениш дашком детиње косе,
Знаћеш да онај сужањ у теби,
дремљиви роб у кожи ситог створа
пружа већ руке ка слободи
јер неће да ради оно што се мора.
Нема коментара:
Постави коментар