Девојко врла, беспрекорна.
А заузврат тражити ама баш ништа нећу.
Поклонићу Ти опет, тада, и оно што се не продаје, што се чува, драгоцено,
Готово свеже, недавно рођено, цвеће брижљиво неговано.
А што је, сетих се устрептао, већ увелико код Тебе дубоко дражесно похрањено.
Желим да поделимо тишину и раскош срца нашег раније јединственог, узпламтелог.
Пре него што закорачим сâм у сетне сате нирване после којх нема новог, тиркизног дана.
Из снова милине, неминовно прећи ћу у стварност која ме незаустављиво стеже, сужава се, копни(м),
У збиљу коју нећу, а да је прихватим морам јер избора и излаза нема(м).
Да се невољан, без Тебе отиснем у реку мутну и трому која узводно с муком тече,
Пропиње се, увире полако, бесциљно, наопако.
У немирно море без соли и пене, у мед без сласти и густине.
У предео пусти, у провалију горчине.
Дођи да барем још једанпут скупа гледамо небо у огледалу неповратних величанствених времена наших.
Да Ти, макар на трен, покажем кобајаги сунце, светлост моју без сјаја, намргођено небо у одсуству звезда и шуму дрвећа лишену,
полеглу а зелену траву која то више није.
(Али, ипак, негде у тмини, свицем украшену божанственим који Твоје име носи.)
Моја вечита миљенице, верна најбоља пријатељице, страствена а нежна љубавнице,
Савршена (су)возачице, моја почасна веренице.
Несуђена идеална животна сапунице!
И водићу Те, можда још једино сада и овде, на крај света и даље,
Ако ништа друго оно у мислима, у машти.
А заузврат тражити ама баш ништа нећу.
Моја прекрасна, вољена царице.
Нема коментара:
Постави коментар