Ширећи их тек да се помери
Перо на њима до гвоздених жица,
Заносним појањем, жудњом трепери.
Закржљала самотном тескобом би
Да досегне брегове гора шумних,
Сред поља песмом слободу задоби
На грани у сени снова смрзнутих.
Узалуд покривају кавез велом
Непрозирним да јој зауставе пој,
Они без слуха, безобличним делом
Слушајући мир у души студеној.
Узалуд им, јер природе зов жуди
Да надземаљску сетну песму збори,
Разноси миље из препуних груди
Да заносом одјек среће заори.
Хтели би обличје укалупити
Њено у калупе по својој гледи,
Јер појање им под канџама пишти
Под милошћу Божијом другим вреди.
Нема коментара:
Постави коментар