Ово је моја опроштајна песма, пишем је себе ради
Ламент подајем себи, рекох, писан да оставим траг
Из ћутње дубоке и самоће, речи ми навиру стихом
Посвећен ходам багремаром у цвату, тражим мир
Допусти да будем благ, нежан као златоруно јагње
Чекам да се пробуди река и досањам мост ка теби
У животу од чаме, љубав носи надања верујућима
Бездан нас можда и дели, веру у васкрснуће имам
Са мртвима спавам, не смета ми што снова немам
Тамо нико не чита поезију, у смрт се стих претвара
На међи између овог и онога света, спасење чекам
Несвесно се предајем, од себе нисам добио ништа
Пишем последњу песму њему, звездама занесен
Песму коју нико није написао јер је није проживео
Путујући пољима златокласе ражи, пронађох мир
У миру склопих очи, да ли сам умро или васкрсао
Ја сам леш васкрсли који земљом само хода, мртав
Због свега реченог о њеној величанствености смрти
Кајем се само што нисам љубио више, зато сам сам
И ова ће проћи ноћ, јечи песма заборава, у сумрак
Нема коментара:
Постави коментар