Октобар бележи све боје живота,ниже их на танку нит светлости.
У свакој је нешто наше –
смех сачуван у злату,
загрљај у топлом бакру,
растанак на рубу потамнелог листа.
Ми смо путници који застану
пред крошњом што се осипа,
као пред писмом које не желе да склопе.
У жилама листова препознајемо путеве
којима смо једни другима долазили,
док нам јесен шапуће под корацима.
Четкица није наша.
Октобар је умаче у тиху кишу,
осликава сусрете и растанке.
На понекој грани остави мало зеленог,
као недовршену реч
на уснама лета.
Пролазност пада око нас,
лака као лишће.
Један лист сачувам међу страницама –
да у њему поново замирише ово јутро.
Можда вечност тако почиње:
оним што прође, а још нас дотиче.
Нема коментара:
Постави коментар