Земља без народа је крхка стена која лако пуца, коју лако руше!
Та земља тло нема, у бездан се спрема, лако се гази и лако шутне,
Та земља нема коме да буде верна, само је парче што други је узме!
Да ли постајемо таква земља, туђег неба без компаса и смера,
Да ли постајемо таква земља, пуна горчине, разочараности и гнева?!
Ко нас је натерао, са темеља протерао да благо своје другима дајемо
Ко нас је натерао, у суноврат отерао, да на рођену крв кô пси лајемо.
Да ли постајемо таква земља, болна и слепа, што сопствене истине се плаши.
Да ли постајемо таква земља, без гласа да кажемо, без снаге да будемо НАШИ.
Ко нас је натерао, у ћошак сатерао, да казну своју кроз јецај и сузе служимо
Ко нас је натерао, од Бога отерао, да у својој земљи на коленима пузимо.
Земља без народа не може да постоји, брзо губи свој траг и свега се боји
Земља без народа је без извора река, самоћа у самоћи, крај без почетка.
Та земља висе нема лице своје, место на небу, ни дугине боје
Та земља клечи, тражи и моли да њен народ поново постоји.
Нема коментара:
Постави коментар