али Месец одлази и плашт носи,
магла се низ долину котрља спора,
а човек усправан бити мора
и када ветар уз литицу шиба
и када талас удара са крила.
Иза успеха и пораза
осмеси и туге дворане труда крију,
прошле боје враћају се и у душу лију
промрзле сате истрајности пуне
и упознавања себе сурове катуне.
Можда би најлакше лагати било,
сакрити се под ужурбаности крило.
Да ли се заиста променило у трену,
током ноћи наплатило потиснутог цену?
Можда више нисмо деца
и играма безбрижним не остаје места,
али слика чедности воље не напушта огњишта душе честа
и висине до којих сами не би могли
као сведоци остају да сете
да заједно били смо бољи.
Можда је најлакше лагати у часу
док сви невешто навлачимо маске гримасу
и само раздор истинит чека
да шапати наде јаве се од других-
у потаји, издалека.
Гледам бежећи од очекивања равни
и можда и чујемо како се будућности реч брани
и истине нове вину
док неспремни ослушкујемо јутарњу тишину.
Најлакше би било лагати у последњем чину,
шуњати се по бини свемира који се гаси
огуглалог на рушења у немој маси,
али одговорности дрхтај на леђа терет слаже
и прозори разума се под притиском бола
међу собом дозивају и траже.
Можда би најлакше лагати било,
не питати се шта се уистину збило,
али зима стиже и прозори мрзну,
обузима доба у ком сећања
и заборављене мудрости васкрсну.
Шаљем гласнике истине смеле
и сањам како трчимо на корак изнад земље,
на ивици водопада, пред зору
молим да заједно опростимо болу
и вратимо ноте разумевања и мира
док Дух Свети оркестром природе свира.
Нема коментара:
Постави коментар