као ниједна судбинска река,
побожни сузама тишину квасе,
слушају ехо далеког века.
Наваjлију Пријезда паше у нама,
његове муке наше су муке,
његови болови у наше скокови,
исте претње и исти рокови.
Живот се враћањем креће,
прошлост будућност прати,
невидљив јунак Сталаћем пројаше,
зна да нам се душе опасности плаше.
Овде опомиње и стабло у самоћи.
шта год поглед пипне , мисао застане ,
слушам па ћутим испод мркле ноћи,
ех кад би однекуд још Пријезда да бане.
Одсвуда прошлост, тишина мека,
замишљам поклич Пријезде јунака
не чује се нико, сета опколила,
а река протиче кроз густину мрака.
Нема коментара:
Постави коментар