како с небом се спаја,
страшног боја круна,
мртве душе збраја у корену стаса.
Под њим време сања,
слобода отвара себе у жишци,
у тишини састанака, размаху ветра, менуету класја.
Овде је радост рода пала,
изишла из песме ратарске, из загрљаја,
кренула према вечности и у њој заспала.
Миран лепотом изнад завијутка реке,
прича причу, откопчава тајну,
још једне крваве бајке, као светлост сјајну.
Нема коментара:
Постави коментар