Лука Маринковић – БЕДА - Онлајн поезија
   
Latinica     Ћирилица     Правилник     Песници     

16. јануар 2020.

Лука Маринковић – БЕДА



Роним сузе проклетства, самоће и беде,
у море мрачно, пуно горчине, где нимфе купају се,
у својој окрутној лепоти и певају песме,
за страдалничке уши, па се онда сладе и веселе.

Из руке у руку, ту, крај обале бучне,
преноси се чаша чежње и изгубљене љубави,
а ја се тиме опијам, и тонем све дубље,
у безграничну земљу снова, ухваћен у мрежи.

Услед очаја, прогонства, и вечне патње,
као усамљена, изгубљена, на земљу пала звезда,
од бола се превија, јечи и изврће,
испразна љуштура, у којој некад беше моја душа.

На тој пустој и пространој плажи,
остају трагови истрошене младости,
свих узалудних напора и промашених тежњи,
а таласи односе живот, ка празној, тескобној спиљи.

Ту, напуштен, на камену тврдом, оплакујем себе,
и дани ми пролазе ко да било их није,
остаје само стара, безбојна слика сећања,
у којој и ја сам био некад, срећан и без брига.



Нема коментара:

Постави коментар



Најновији коментари