Миа Илић – ПОТРАГА – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]






19. јул 2020.

Миа Илић – ПОТРАГА



Сатима већ трагам
Опчињена и зачарана
Те лелујам, те се гегам
и тако свакога дана

Тражим те, твоје биће
као похлепан своју власт
као боем своје пиће 
као издајник своју част

Расејана и млада
Не увиђам узалудност својих дела
Допуштам да ме савлада
илузијом прошарана акварела

Где ли се скриваш?
Како ли из овог лавиринта изаћи?
Слутим да ме дозиваш
али најжалије је 
што ја знам где те могу пронаћи

Облачим себе  у слаткоречиву варку
Нек` ветар носи галебе
Укрцавам се на истинољубиву барку
Ја у теби, драги, тражим себе

И посматрајући месечину
у њеном пуном сјају
Себично ми прекидају тишину
валови, те запевају;

Разапета између обичног и вечног
Шта те то мучи? Шта те то тишти?
У глави ми глас вришти:
само треба замислити Сизифа срећног.



2 коментара:

  1. Ozbiljna, emotivna pesma. Večito traganje za sobom. Vidi se da autorka cesto razmislja na tu temu iako je veoma mlada. Super !

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман19. јул 2020. 15:32

    Риме су јој као удисаји, песма је сирова на исувише допадљив начин. Имај на уму да те након посла чека дуг пут доле. Ја на камен не бих ни обраћао пажњу.

    ОдговориИзбриши