Рано у мени прозбори неко
Чудесно биће из митске шуме
Језиком којег, тамо далеко
Једва да ико још и разуме!
Прво ме у сну препаде змија
Ко хоће да ми у њедра зађе
Ја за камен али крвопија
Нестаде између протруле грађе!
Потом падох у дубок вир
А река мутна, бесна хучи,
Помислих крај, о какав пир!
Кад оно нешто на дну чучи!
Испружи руке ко перје меке
Стави ме у неки сандучић мали
У трену престаде хука реке
А ја се нађох на обали!
Кренем у шуму по стручак цвећа
Скакућем попут младе срне
Одједном нешто између дрвећа
Као да савија руке црне!
Звизнем у прсте и то јако
Одлети звиждук до краја шуме
Сачекам мало а онда полако
У сусрет вилама - чуле су ме!
Рекох у себи дај отпочини
отиђи негде ведар и чио
И тек што стигох мени се учини
Ту сам већ некад давно био!
Тако то бива из дана у дан
Најчешће негде пред свануће
И никад не знам да ли је сан
Док ово пишем неко шапуће!
Нема коментара:
Постави коментар