Памтим и данас онај гломазан долап
Којег још увек вранчић тромо покреће,
Тетура се и пада, али се нада
Да ће добити ствари обећане.
Ништа му сада баш од ноге не иде,
Сваки нови окрет само је нови бол.
Воде нема па нема, мира још мање.
Бич га шиба, кожу дере, очи тамне.
Никако да дође ноћ и муке стану.
Диже се прашина испод леве ноге,
И сад опет фијуче и кожу тањи.
Пуста старости тешка, више не могу.
Поред свега долап се брзо обрће,
А вранчић и ја сада само стојимо.
Зашто нам је кожа од бича одрана
Када се и без нас долап вечно креће?
Браво!
ОдговориИзбриши