у твоје необично стихоумеће,
јер чиниш то боље од нас самих,
а поезија пролећа, неба и среће,
заслужује надасве посебан стих.
Складно заплешимо нас двоје,
јер пишеш некад ван моје воље.
Чујем плач Бога и прегршт немира.
Прихватам, Животе... Биће боље,
зато капни на папир и мало мира.
Хвала до неба за све, Животе,
јер од овог стихоумећа чаробног
ја и не познајем сценарио бољи.
Ипак, ја сам дело рукописа твог,
само бирај слова по Божјој вољи.
Нема коментара:
Постави коментар