Још од сутона, непрекидно сипила је кишица.
Јесења.
Досадна, упорна.
Журно сам ушао у стан.
Врата сам два пута забравио.
Попео се одмах на мердевине и осигурач звона одврнуо.
Двострука врата од лође, заклопљена, нисам дирао.
Телевизор је остао затамњен.
Утишао сам добовање капљица воде из чесме у кухињи.
Спустио до краја обе ролетне.
Угасио светло у свим просторијама.
Преусмерио мобилни телефон на авионски режим, па га убрзо потпуно неутрализовао.
Затворио сам очи.
Капци - натекли и тешки.
Море тишине.
Звук ретког саобраћаја напољу једва да је у собу допирао.
Као да није било пролазника испод прозора.
Ни лавежа паса, ни мјаукања мачака.
Покушао сам да не мислим ни о коме, ни о чему.
Нисам успевао.
Свашта ми је пролазило кроз главу.
И лепо и ружно.
И прошло и садашње.
Понајвише оно будуће, нежељено а неизбежно.
Тужно.
Метеоролошки, време се данима и седмицама ломи.
Шокира нас ментално и телесно.
На рекама, риба се и због тога ретко "јавља".
У друштву, у Држави постизборна напетост и олакшање, уједно.
"Праскаво" право.
Наговештени оштри резови, суштински преображаји.
"Сабља 2"?
Мисија – громопуцатељни бољитак.
На послу, па и знатно шире, чак глобално узев, преовлађује себичност, сујете, непринципијелност, осветољубивост.
И мегаломанија.
Местимично.
Превише завеса, подрума, шанчева, бункера, пећина....
Гомила тајни.
Раскринкати митове.
Развејати заблуде.
Што се тиче љубави – потапа ме празнина, пустиња без изгледне светлости, његоошевске.
Без ондашње страсти и сласти.
Физички, у одсуству Ње - али у сазвежђу нераскидивих емотивних копчи.
Естетика и еттика.
Драгоценост блистава.
Магија.
Заувек.
(Изненада, сетих се Алмодоваровог филма, романтичне драме, "Прекинути загрљаји".)
Плус – стваралачка криза.
Проћиће, знам.
Све.
Легао сам на тросед и покрио се ћебетом.
Цео.
Хтео сам зароним у туп сан без снова.
Није помагало.
Напипао сам у мраку, на сточићу крај узглавља, пилуле за спавање.
Попио две, притом оборивши чашу с водом која ми је на дохват руке била.
Сачекао, у нервози, да прође безмало један сат.
И даље исто, онеспокојавајуће стање.
Моје сопство је тражило излаз.
Устао сам.
Бацио неотворена кутију цигарилоса у канту за отпатке.
Из фрижидера узео комад белог сира.
Направио џин тоник.
Попио га у једном цугу.
Обукао се.
Изашао у дубоку ноћ.
Киша је била престала.
Бар нешто, помислих.
Под слабим учинцима уличних лампи, шарено шуштеће лишће као да је моје кораке пратило.
Заборавио сам да закључам врата.
Крстарио Професорском колонијом, ходао до Ботаничке баште,
затим према Панчевачком мосту и даље – а онда десно према Богословији и Новом гробљу.
Вратио сам се у Чаплинову Улицом Браће Грима.
Некако све симболично.
Спремало се да сване.
Настојао сам да дугом шетњом проветрим уморни, растрзани мозак.
Узалуд.
(Узгред, растао је бол у ногама и кичми.)
Ушао сам у аутомобил и насумично, с напором, возикао се по граду.
Пут Звездаре, па до Коњарника, те замашан окрет ка Карабурми, потом, натраг дуж Булевара Деспота Стефана.
Следили су Теразисјки тунел, Зелени венац, Бранков мост – и, ето ме у Новом Београду.
Урањао сам међу блокове зграда, паркиравши се близу Саве.
А она је, без месечне која би се у њој купала, ћутала "намргођена", мистично текла.
Река ме није инспирисала као више пута раније.
Или је те ноћи нисам разумео, а изгледа ни она мене.
Па сам кренуо према Сурчину.
Пролазио Лединама.
Стигао до аеродрома, а онда се, преко Земуна, вратио у стан.
Ипак, вожња ми је донела извесно растерећење.
Обрадовала ме је и зора, град се магличасто будио.
Скувао сам јаку дуплу црну кафу без шећера.
Сео за радни сто с намером да напишем зрнце поезије, једну малу причу.
Личну, терапеутску.
Када сам је најзад завршио, осетио сам краткотрајни мир.
То је баш ова приповест, можда (и) својеврсна песма.
Излечење?
"Рапсодија у плавом" (Џорџа Гершвина) у мом, у нашем случају?



Нема коментара:
Постави коментар