Крик грабљивице пара грудиСан лута дахом ветра, бежи
Мождином ми кљуца, цврчак гуди
У чељустима туге песма лежи.
Будна већ се прикрада невидна
Лаганим кораком незваног госта
Под крошњом млечног пута, стидна
Заробљена у себи птица оста.
Будна ли сам или ме вара јава
Лепет крила чаробнице чујем
Руке под узглавље мећем, свет спава
И не пева она, то ћутњу наслућујем.
PREDIVNA POEZIJA PISANA IZ DUBINE DUŠE...BRAVO DRSGA IRENA👏💞
ОдговориИзбриши