опет у празној соби неред
због лошег сна
ствари постају неважне
остају изокренуте
ти си први иза њих чуо звук планине
и нечије ходање кроз око магле
твоје срце је трајније од твоје будућности
неко је већ приметио у корену тишине
где је мајка седела "расте трње среће"
али децу нико не спомиње
ни где су отишла
ни када ће се вратити
због смрти суседа
испред библиотеке
на изласку из града
полицајци пију кафу
једна препознатљива жена
покушава у срцу беспослених да те стигне
и да ти каже чија је рука снег отровала
у оку онога што нас створи
ни данас нико нам неће показати
своје лице и своје мане
ко смо ми да верујемо
у оно што јесте
под земљом кроз глас уснулог кажи
ко је очистио ружу у твојим грудима
између прстију ноћи
која је такође смртна
у глас утопљени
Нема коментара:
Постави коментар