![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEi0eCMaetDta0qq6e1pzKrBtL8VuLfQ5Q04LINO4jrdyKrqfGZiFZCkwkOajmUz-EFxtZUPdGgUxXE55CV-gcSNpohnjDPGmdhXH0R-6XZRawGr6-5yqW-JVGX7kJUivjfbhrR_abr1Sk-ymgKlfO_9j6Y_4mvAqMYuPzo-4Bt4zXi23G7wu3cRb0NRGA/s1600-rw/jelena-trajanovski.jpg)
Које нас дели
На искуство и наивност,
Који се вазда мимоилазе
У твом тиховању
У мојој кринолини.
Раскини окове
Који нас држе
У неупитном загрљају
Суштином поцепаних обала
У твом сопству
У мом неприпадању.
И никад се не питај
Чији је то усуд
Јер нит је твој, ни мој није
Све је то иста одора за људе
У вртлогу хтења
У недостижности нас.
Нема коментара:
Постави коментар