Јелена Трајановски Станковић – У НЕДОСТИЖНОСТИ НАС

Здроби то време
Које нас дели
На искуство и наивност,
Који се вазда мимоилазе
У твом тиховању
У мојој кринолини.

Раскини окове
Који нас држе
У неупитном загрљају
Суштином поцепаних обала
У твом сопству
У мом неприпадању.

И никад се не питај
Чији је то усуд
Јер нит је твој, ни мој није
Све је то иста одора за људе
У вртлогу хтења
У недостижности нас.