од влажних речи неизговорених.
Пусти нек се свет у понор сруши
од моје среће коју срџбом заплених.
Све бејаше лепо и лажно,
бљесак снених очију и додир руке.
Моје добротом изазвано очајање снажно
да тишином начиним чудесне звуке.
Погледај горе, горе је плаво.
прогутај ватру снагом запаљену,
пусти да те пољуби ђаво!
Схватићеш да звери нису ни рођени,
све је тако мучно
као путници кишом вођени!
Нема коментара:
Постави коментар