Мислим да је Најљепша ствар о мени
Што не знам до краја
Шта ме чини
Шта ме тјера
На бујице ријечи
Шта се збива
У испатетисаном
Дијелу тијела
И зато сам скоро
Бесрамно сигурна
Да ћу без њих нестати
Зато сам шкрта
Исконски се плашим
Да ћу без њих
Да се вратим
На почетак свих почетака
Увијек сам на корак
Да изнова штимам душу
И да се подсјећам
Ко сам била прије
Свега овога
Нестаћу негдје у току
Чисте мисли
Огрезле емоције
У овом лимбу
Прошлости и будућности
И неће остати ништа
Осим скривеног злочина
И љуштуре
Јер све оно што не знам
Могу прекрасно
Да разумијем рјечју
Тад ме живот не боли
На мјестима гдје је
Сударен нетакнути осјећај
Са отровним егом
Не боле ме питања
И тражење смисла
Неке смрти и одласци
А то је најљепши начин
Да се дисање
Лакше подноси
Нема коментара:
Постави коментар