Води можеш променити ток
али је не можеш зауставити,
забранити јој да тече и да се врати свом извору,
баш као што километри не могу зауставити
крв која тече венама једног детета.
Небу не можеш узети пространство,
али комад њега можеш уловити танком,
али довољно чврстом, нити љубави која спаја,
украсти му делић плаветнила и сместити у дечје очи
које не можеш пољубити, али можеш угледати
сваки пут кад у њега погледаш.
Земљу можеш да газиш и да на њеном плодном тлу
будеш коров или штетни инсект,
али не можеш биљци ускратити живот
одвајањем од тла и сечом њеног корена,
јер корен је темељ живота, почетак и крај,
баш као што је одсечено класје пшенице
нашло своје уточиште у мекој, свиленој коси детета,
да га увек сећа на корене и враћа своме дому.
Ватра се не гаси капљицом воде као што
ни у срцу не можеш угасити љубав која тиња,
ни капљицом ни са две капи, реком ни океаном целим,
нити можеш бацити сенку на душу жељну,
чији пламен у грудима сија и обасјава све путе,
све метре и километре, брда и долине
до лепоте и топлине завичаја.
Нема коментара:
Постави коментар