Не спавамо ми,ни каменом ни травом
Ми се нижемо на точку за мучење,
ти реци нам како да на њему останемо
Треба нам још мало да мериш нас
на кантару пропале сабласти
Ту смо затечени
искривљени откако нас остави
Онакве
Сада овакве
Не стаје време овог предвечерја
док у нашу бисту гледамо
без оног крста на челу
Који је ово месец, Стеване?
И да ли си ти биста или вајар?
Буди ово друго,
прошетај с нама по граду
Бићемо твој Владимир
коме је само песник потреба
О, кад бисмо само били достојни
његове заветрине
Зјапимо посвуда разбацани
Урлику у даљини
понекад се окренемо
Подигнемо главу
и још брже је спустимо
Умори нам се песма
а ипак никако не престаје
Теби је сандук исклесан,
нама судбинског дебла нема
Безбојни ходници станиште нам
По подрумима се неки завлаче
да не чују се гласне жице
које не прате заповест
Добро ти је на ливади
док ми утерујемо
наду нам у кости
А ти празне нам руке
пусти низ воду,
ону која нас умочвари
Отвори нам сву тишину,
бело језеро
и светиљку
једне недеље у поноћ
Нема коментара:
Постави коментар