У зори, када свићеУ цвркуту птица те има
У сваком мом кораку
Покислим друмовима...
У ветру, који нежно
Таласа се у коси
Име ти неизбежно
Роса га у оку носи.
У свему тихо постојиш...
Није ли права срећа
Да неког без речи волиш
У вечности, од пролећа?
Нема коментара:
Постави коментар