Душан Комазец – ПОЉЕ КОСОВО

Одјек далеких векова „сненом пољаном” одзвања,
бели орлови надлећу Светосавце са фрулама.
Све се нагло окренуло, небо се земљи поклања?
Чују се зурле, сопиле и димије, на булама!

Са Паштрика и Кошара језиви звук се пролама!
Проплака мрамор-камење, икона мироточива.
Опет су реке крваве од јунака и долама,
опет распињу Косово, све наше тамо почива!

Светиње опоганише чопори хуља, скитница.
Зографе, шта ћеш сликати, небо су вране попиле?
И Љевишку и Дечане... Тугују Лаб и Ситница.
Ту су се душе ратника у вечности утопиле!

Вековни храст је посечен, да нам се затру годови?
Божур од туге увену, неће га брати злобници.
Чемер-њиву су сејали, биће им г’рки плодови,
ту је глава Цар-Лазара засијала у зобници!

Хује олујни ветрови, свијају гране борове,
промисли распетих шаљу у беле царске одаје:
Опет ће божур цветати, Пољегледати ор’ове.
Од неба смо га купили, Божије се не продаје!