Зоран Митић – ЗАБОРАВЉЕНА ПЕСМА

Наслоњеном главом на прозорско окно
загледана у зимску белину
слушаш моју песму које се отегла као змија
неотровна
стара апаратура кашље кварећи складне тонове
мелодија позната
речи се не могу сетити

Лагано се крећеш изводећи плесне кораке
опустивши главу на лево раме
десном руком хваташ сузу која лети
пахуље напољу бесне
осећаш да недостаје неко
уз моју песму
ко ће изговорити речи
којих се не могу сетити

Прилазиш радију и гасиш музику
тишина је заглушила собу
тишина је постала несносна
сакрио сам се у најближи зид
да ме не видиш
да ми не затражиш речи
које је однела мелодија

Белина је завладала свуда
све што сам знао више не знам
могу да те посматрам
али ти не могу рећи ништа
заборавио сам речи наше песме
мелодија је отишла у зимску мећаву
наслоњена главом на прозорско окно
заборављаш

(Блам, 16.12.2021. Ириг)