Понекад се изгубим у сопственом животу. Оно што ми душу највише боли, у сновима ме гуши. Често се смејем. У ствари, превише често за једну рањену срну, јер све што покушам буде погрешно.
Наравно, буде и лепих дани, али они тешки ме ноћима прогоне. Не видим светлост, само је осећам, а то је, ваљда, неки знак.
Јесам ли срећна? Један део мене је захвалан, срећан, а онај други се грчи и затвара. Вришти и ломи се. Изнова и изнова. Сваке вечери...
Тако сам сломљена. Зна ли то неко? Само мој дневник и довољно је. Људи иначе само кажу да свако зло доноси добро и да је све пролазно. Да, али док не прође како призвати срећу?
Нема коментара:
Постави коментар