Зорка Радичевић – КАД СУ СЕ СМИЈАЛЕ ПТИЦЕ – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]






16. април 2024.

Зорка Радичевић – КАД СУ СЕ СМИЈАЛЕ ПТИЦЕ



Што лудујем јутром,  
Кад се прољеће спусти на мој праг,
Виновник си невини.
 
И нека што ми се смију људи,
Смију ми се птице,
Мудра крила изнад моје  
Залуде главе,
Уплаше ме што само оне знају шта се дешава.
 
О, замисли,
Ја теби берем руже,
Која си цвијет сама од себе,
Истина, не знам који,
Не знам ни како се зовеш
Испод простог земаљског имена,
Нити гдје си расла,
За географију сам одвећ прост,
Ко зна испод којег је та земља облака,
И зашто си сироче
Сада на туђој земљи,
Траже ли те или си отпадник,
Умрла тамо,
Да би се родила мени у недођији.
 
Не смијем да те уберем,
Увенућеш,
Да те вратим,
Не умијем,
Мој цвијет ме гледа
Док старим млад,
И не тугује,
Јер када дође крај,
Птице ће ми кљуновима
Испод твоје земље,
Од гранчица извести гроб,
И бићу коров испод цвијета,
Коме се још понека птица смије
Док се по небу разлива мрак.



Нема коментара:

Постави коментар