жар од праискона устрептала.
Зов гугутке нежне у свитања
што умилно јутро наговештава.
Моје си ћутање и дрхтање
које жудно плетем у стихове.
Плам си тела које немир вије
и горућа чежња што нутрине грије.
Моје си душе дубина и суштина
које одвајкада од погрешних тајним.
Љубав одмалена чекана и измаштана,
слатки бехар који ускликтало гајим.
Саткане од исте тајанствене ствари,
у бљеску што сваки атом распламсава,
једно другом судба нас подари
у чудесној ватри о вечности што снева.
Нема коментара:
Постави коментар