Њој
"На крају крајева, читава цивилизација је једно велико потискивање".
(Кристоф Хајн, "У вези са странцем")
Каткад помислим да је љубав прâва једино она неостварена,
Несрећна.
Да трајајућа је само она која је у срцу за(о)стала,
Којој у сусрет није слична пошла,
Или је од њих, некада блиских лица двоје, једноме пребрзо заувек прошла.
А можда се љубав жалостива у себе повукла, невина, снена,
Усамљена.
Па ми се местимице чини да је баш немогућа љубав она најјача,
Аутентична, потпуна,
Из душе, из средишта срца извирућа.
Иако је платонска од бројних названа,
Несудбинска,
Чак збиљски непостојећа.
А љубав није илузија, обична маштарија,
Није појава опипљива, а ни бајка дечија,
Још мање је згажено воће, мочвара без дна,
Ни клопка за наивне, опасна заблуда, забава ликова беспослених,
Бесмислена губитничка играрија.
Нипошто глупа, занемарљива тричарија -
она је неупоредиво величанствена, божанска енергија.
Притом годишта осетно различита, даљина, болест, прилике породичне, обавезе пословне, новац –
за истинску љубав препреке нису несавладиве неке,
То могу да буду тек изговори пуки наклоности одсуства,
празнине дубиозне других узрока.
И зато, ако умемо и имамо кога, волимо лудо, нерационално,
(Јер другачије и не вреди!)
Без рачуна, очекивања да тиме се даје нешто, "плаћа",
И да нам на емоције племените тај вољени било чиме узвраћа.
Што размишљања мање, више опуштања,
Што мање реалности сиве, више радости унутрашње,
Уместо туге, црнила - треба нам бар грумен наде, веровања,
Што мање грубе материјалности спрам суптилне духовности,
Што мање прозаичности а више поетичности.
И веселости, слатке луцидности,
Не само у младости, већ и у старости.
Нема коментара:
Постави коментар