Негде у стану на Вождовцу, наспрам пакла
где крвави прсти трулим зубима прете
на поду од разбијених снова и стакла
дрхтало је и плакало ничије дете
речено му је да нема право да дише
јер му сплачина грешака прожима жиле
јер носи прљавштину која се не брише
јер нема оца, прљаво мало копиле
а мајка му се негде даје за кусуре
бацивши живот из себе право у канту
једино благо је оставила кô ђубре
својој немоћној мајци и болесном брату
они удружише мржњу љубав да муче
ал’ ипак му никад не сломише фокус
на крају је почињање његове приче
само неуспели постнатални абортус
од тада поста веће и чудноватије
с правом хвале о доминацији над злом
ал’ шта ће му кило и кусур емпатије
ја нисам сиромашан – мени не треба то
„ја“, та предугачка реч од само два слова
некада јек после хиљаду шамарчина
сада потврдни тон да део сам џинова
апсолутни човек, будућа мушкарчина
све ми то написмено чувају ожиљци
прате драконски метар и риму још строжу
проза о презиру на Брајевој азбуци
јаука под ујаком и коже при ножу
ал’ свуд око њих је поезија о мени
пишу је дахом они што воле ме целог
са њима то дете пуно среће румени
и само због тога, све оно је вредело
џаба је патња овде на врата куцала
ја сам дечак и жилет, петстометарски див
онај што обрнуто пада са вешала
син Млечног Пута – непокорен, несаломив.
Нема коментара:
Постави коментар