баш као што је падао и тада,
баш као што је падао и тада.
Тај са неба прах,
тежак и бео,
доносио је тугу,
уливао је страх,
а био је густ и дебео.
И онда је див међу храстовима пао.
И свет се полако разбежао.
Није му пружао више хлад,
није га заболео његов пад.
И у мојим су очима многи пали.
За ожиљак никад нису питали.
Заувек ће остати мали,
у доброти и врлинама заостали.
Никада неће дотаћи дивовске висине
до којих је он досегао.
Али ја опраштам сваком ко је побегао.
И опет покушавам песмом гасити рану,
и даље је жива!
Некад пустим сузу преслану
која је само подрива.
Празнина је ту, увек ће је бити.
Научила сам с њом живети.
Попуњавам је сликама
на којима је његов лик.
Само је једна слика вечити крик.
Он ће заувек бити у мојим песмама.
Ја сам његов песник!
Bravo, sve dok ih mi spominjemo živeće i čuvaće nas oni koji nisu više mediji nama
ОдговориИзбриши