Слушам како ветар целу ноћ повијасребрнасте гране мирисавог горја
и тек, пред пуцање мамног праскозорја
усних: Над Србијом облак сур се свија!
Усних царску круну, односи је плима,
безсребрене звезде што по небу језде.
Уснио сам тугу војводе Пријезде,
господство Јелице. Морава их има!
Слушам бо’ни јецај метохијских звона,
вапај Голубњаче, свих незнаних рака!
Молитву небеску васкрслих јунака.
Хук мироточења с пресветих икона.
На Косову божур више не мирише.
Увену, јер све је прекривено тмином.
Истину безгласје обгрли тишином,
треном, којим беле зоре оноћише!
Молим се безгласно за све српске раке
пред иконом нашег Спаситеља Христа,
да нам плам у срцу поново заблиста
и да оваплоти све српске јунаке!
Да мача истине достојно се лате,
поред Самодреже причесте се часно.
Јарам да нам скину, умину безгласно.
Опет васкрснути на небо се врате!
Молим се за облак што доноси кише,
за круну двоглаву, срца пуна вере!
Да, кад сребром бледе звезде затрепере,
на Газиместану божур замирише.
Нема коментара:
Постави коментар