где ћутање брише сваку сумњу,
тамо сам крила своје очи –
у твоју сенку, топлу и умну.
Загрљај нам није тражио речи,
све је знала дрхтава шака.
Љубав је умела тихо да лечи
и кад је срце било без знака.
Погледом смо градили куће
од уздаха и тишине плаве.
Ти си ме чувао као од муке
што прети из мисли, тихе и праве.
Никад нам нису требале песме
ни туђа чуда, ни туђе речи.
Ти си ми био снага и време
у ком се и страх лакше лечи.
А кад све утихне, како то бива,
као што јесен замути лето,
на прозор душе ти ставиш крила –
да грејем твоје јутро и сету.
Нема коментара:
Постави коментар