преосталим од прошле ноћи,
крпим начету душу.
Над морем још лебди
мирис недосањаних олуја.
Неки пијани галеб
вришти ми у глави,
док скупљам дјелове себе
расуте по траговима вјетра,
по зрнцима пијеска
која нијесу опрали
ни море,
ни сузе.
Мјесец се објесио
о јарбол без једара,
као заборављени светионик
на крају свијета,
а вјетар,
стари пророк обала,
пјева пјесму прошлог времена.
Још један сулуди бродолом
љубави и патње,
бијесно протутњавши кроз мене,
остао је заробљен у пијеску,
док је јужњак
својим сланим длановима
брисао трагове бродоломца.
Лутао сам дуго
између јаве и дубина,
међу сјенама
што су носиле моја имена.
На крају пронађох
окамењену кап вина,
успомену на гозбу
коју су давно напустили богови.
А Мјесец,
у свом сребрном распећу,
једном сузом обоји брезе
што се поносно љуљају
на уласку душе,
као стражари између два свијета,
док ноћ,
у хаљини од звјезданог праха,
полако затвара врата
за мном.
Нема коментара:
Постави коментар