уморан и љут грохотом залаја.
Није те ни требало од мене чувати.
Ти спаваш заточена у протеклој ноћи,
недосањаним сном о бескрају,
вечно опијена сјајем.
И мислиш: вече је твој подијум
за пад тешке хаљине
низ смртоносну литицу стрмог бедра.
А ја сам отишао —
жалосно хватајући нагост твоје кржљаве душе
у разбијеним очима огледала,
кришом силазећи у мрак пукотина,
тамо где пољупца није ни било.
Нема коментара:
Постави коментар