На рубу груди, у сну што пулсира,купине зру, миришу на ноћ.
Тамне су као уста пред пољупцем,
дрхтај што се не говори – само окуси.
У жбуњу трња и изгубљених путева
расту без страха, своје и слободне.
Сваким даном берачу су укусније –
као кад волиш непослушно – до крви.
Оне су у недрима – не као украс,
већ као венац живота што сазрева.
Свака у теби пупи кад затвориш очи
и шапуће: ја сам твоја унутрашња јесен.
Има ноћи кад укус купина
с усана мами име које више не зовеш.
Та слатка горчина на уснама
јесте све што остаје кад љубав прогута мрак.
Нема коментара:
Постави коментар