Данас ми је лирика лупала шамаре.
Рекла је да нисам била добра
И да сам заслужила и више,
Али нема она времена
Да се бави идеалистима
У време технологије.
Отишла је прилично љута
И оставила ме
У бунилу бола,
Са потамнелим црвенилом на образима
И великим стидом.
Нека, све сам заслужила.
Признајем грешку.
Тешко је усудити се,
Али дајем обећање!
Збиља, зашто да ме други убијају,
Учиниће то моја рука.
Нема коментара:
Постави коментар