![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgiCOk8UDr7zhNEgshTOju5DNBSHFdweN7-Ix9r45N6l0Vwxwmtm1Yn34zPrKizNPPPXMZAAwae-ADEVGv3dGxwgWPwgI4USlsOyQskWD3NxP21Vf9LivAzn5X2eO3xTVOONiEbOeAaHgkJ/s1600-rw/RADOJKA-B.jpg)
Данас ми је лирика лупала шамаре.
Рекла је да нисам била добра
И да сам заслужила и више,
Али нема она времена
Да се бави идеалистима
У време технологије.
Отишла је прилично љута
И оставила ме
У бунилу бола,
Са потамнелим црвенилом на образима
И великим стидом.
Нека, све сам заслужила.
Признајем грешку.
Тешко је усудити се,
Али дајем обећање!
Збиља, зашто да ме други убијају,
Учиниће то моја рука.
Нема коментара:
Постави коментар