Тренуци мога временазатворени су у мојој глави.
Чувају неке успомене,
мени битне и драге,
а и оне лоше.
Желео бих да их заборавим,
да нестану, да их нема.
Чувам их у сновима,
често их сањам.
Плачем са њима,
смејем се.
Волео бих када бих могао
да прођу ноћне море,
да их не сањам више.
Младост ми је остала у њима,
у мојим сећањима.
Ваљда долазе по своје.
Један део мене памти,
други, као брана,
покушава да заборави.
Не може.
Не да се сећање.
Докле год се сећам,
сећаћу се ратова,
наше сурове глупости.
Нема коментара:
Постави коментар