Утихнуло је све у мени.Нигдине су се настаниле у погледу,
а душа, налик напуштеној кући,
чува одјеке оних који су отишли.
Тмина је тешка као неизговорена истина,
притиска груди хладним длановима.
У мени се руше зидови сећања,
док време развејава пепео некадашње љубави.
Калдрмом која броји кораке
вучем сенку дужу од сопственог живота.
Под стопалима камење памти
све повратке који се нису догодили.
Ноћ је зашила уста месечини,
а моје срце, као напукло звоно,
носи у себи глас који нико не чује.
Само тишина зна колико тежи одсуство.
Болна исповед за празнината што ја остава љубовта кога некој ќе замине, а срцето сè уште го памети.., БоЖествено !
ОдговориИзбриши❤️
Избриши