а једном се поћи мора,
понећу у своме срцу
сва обзорја крај прозора.
Спаковаћу у џепове
снове плаве од бескраја
и сазвежђа сва од нота
што их дивна песма спаја.
Спаковаћу у очима,
склопљеним под трепавице,
заруделе жеље чисте
на крилима голубице.
Једном када на пут кренем,
кад размахнем своја крила,
понећу са собом оно
што је душа сакупила.
Нек остане тек сећање
да сам овде једном била:
једно мало, мало перо,
отпало у лету крила.
Bravo Danijela. Još jedna lijepa pjesma. Postavila si jak standard.
ОдговориИзбриши