Смех јој процвета из грла,лаган као трептаји јутра
кад сунце додирне росу,
а ваздух постане млеко за тело.
Тај смех није обичан,
већ излив среће
што не уме да стане,
као да се у једном даху
рађају светлост и немири.
У часу кад страст пређе у светост
и тело више није само тело,
смех из ње врисне уместо уздаха,
уместо молитве,
уместо сузе.
И ти, занет, не знаш —
да ли се смеје теби или себи,
или самом чуду живота
које кроз вас пролази.
А она,
док јој ноћ дрхти на уснама,
смешећи се
као грех што се каје —
само тражи начин
да преживи толико лепоте
одједном.
На крају,
само песма зна да је смех
као и љубав —
најлепши кад је искрен,
а неочекиван.
Нема коментара:
Постави коментар