Прамајка комлов домовине потапа у зној земље
У наћве јабланове, допола костима предака пуне
Крвавим рукама погачу меси, печат жежен лупа
Крсти хлеб ножем, док испод грла нејаком прете
Трупла у наћве спрема, врагове оргуље свирају
Онај налаже ватру, огањ распирују крилатице
Нису то биле виле Плејаде већ крезубе Нимфе
Руке пуне оскоруша гњилих, невину децу вабе
Има ли правде на небу, зашто глад напада људе
Од глади деца направљена, у хлеб ушао сатана
Стрништа запаљена, и птице, гнезда више нема
Облакиње виле залуд носе кишу, огњем га гасе
Хлеб наш насушни, мати народна у недра крије
Шта сачувати друго до вере и хлеба, вели тихо
Низ образ заветовани клизи суза, на хлеб кане
Да л' се рађа нада, паде јој глава у наћве адске
Дан последњи свиће, светлост са Истока згасла
У нама мртве тајне Постања, и вере у живот нема
Заветнице сузом оплодиле празно семе издајице
Хлеб анђеоски дај нам, Господе помилуј грешне
Глад се над земљом надвила јер покајања нема
Спаљена поља и гробови предачки, жита нема
Народ небески по звездама копа, ни хлеба нема
Памти великомученице, спаса без слободе нема
Нема коментара:
Постави коментар