Да ли је сан, или јава, не знам.Јурим теби у сусрет, мртав 'ладан,
а невероватно гладан,
твојих груди, уста,
очију боје дима
што светле као свици у мраку.
Чекам јутро да нас завије
у сунчано ћебе,
да нам не буде хладно,
без љубави, снова
и вечите игре белих лабудова
са сунцем у магли,
међу сталним становницима
нашег родног села.
Села пуног љубави,
узлетелих галебова среће,
нас, љубитеља правих љубави.
Нема коментара:
Постави коментар